Reciklažni centar Božić i sinovi, Omoljica

Pančevačko preduzeće Božić i sinovi (BIS) je do pre nekoliko godina bilo poznato kao najveći uvoznik polovnih računara. Kada je početkom 2004. godine zabranjen uvoz polovnih računara, jer se ta vrsta proizvoda svrstava u ekološki opasan otpad, BIS se okrenuo drugim aktivnostima. U međuvremenu, javila se potreba da se problem reciklaže i smeštanja računarskog otpada reši i unutar naše države, na šta nas obavezuju međunarodni propisi i novi zakoni usklađeni sa propisima Evropske zajednice.

A problem uopšte nije zanemarljiv: 70–80% komponenti računarskog otpada može da se reciklira (upotrebi kao sekundarna sirovina) ali to, s druge strane, predstavlja svega 20–30% mase otpada. Najveći problem su monitori, kod kojih je ovaj odnos najnepovoljniji: čak 70% mase monitora ne može da se reciklira, a od toga 90% čini sam ekran. Ono što ne može da se reciklira spada u ekološki štetan otpad i mora da se odlaže na odgovarajući način. U celoj Evropi, međutim, time sa bavi svega nekoliko firmi. U našoj zemlji, naravno – nijedna.

Kompanija Božić i sinovi videla je u ovoj situaciji šansu da iskoristi svoje kapacitete i iskustvo i nedavno je dobila saglasnost Ministarstva nauke i zaštite životne sredine za pokretanje prvog domaćeg centra za reciklažu računarske opreme.

Kao što smo se i uverili na licu mesta, u BIS-ovom centru za reciklažu u Omoljici kod Pančeva već se nalazi više stotina starih računara, monitora, štampača i drugih komponenti. U planu je formiranje sabirnih centara preko dilerske mreže BIS-a, za računarski otpad pojedinaca, ali za sada se uglavnom radi o starim računarima otkupljenim od domaćih firmi koje su ih zamenile novima, ili su u pitanju neispravni uređaji iz većih servisa. Tako je na primer u vreme naše posete u BIS reciklažnom centru bilo nekoliko stotina Samsungovih monitora pristiglih iz servisa firme ERC Commerce.

Deo opreme koji je ispravan odvaja se i formiraju se „novi” sasvim upotrebljivi računari (čak i u klasi Pentiuma IV). Tako BIS ponovo može da ponudi polovne, reparirane računare sa garancijom, s tim da oni ovog puta nisu iz direktnog uvoza. Pančevačka kompanija planira da postane i članica MAR (Microsoft Authorised Refurbisher) programa što, u najkraćem, omogućava da se softver i licenca sa prvobitnog računara iskoristi i na repariranom, a to je, naravno, znatno jeftiniji put do legalnog softvera na repariranom računaru. Verovatno će mnogima biti interesantna i mogućnost nabavke pojedinačnih komponenti koje se već odavno mogu smatrati raritetima – gde, na primer, nabaviti ISA grafičku karticu za neki stariji računar?

No, da se vratimo funkciji BIS-a kao reciklažnog centra, što je povod za ovaj tekst. Potpuno neupotrebljiva oprema se, za sada, uglavnom razdvaja na plastične i metalne komponente koje završavaju kao sekundarna sirovina, a ostatak se skladišti dok se ne prikupe količine dovoljne za njihovo ekološki ispravno zbrinjavanje. Nažalost, zbrinjavanje opasnog otpada se radi na malo mesta u Evropi, pa i svetu, a skupo je do te mere da donosilac otpada ne samo da ne dobija ništa za otkup nego još mora i da plati. Zato se nadamo da domaći računarski otpad neće i ostati u Omoljici.

Tihomir STANČEVIĆ