Kada domovina zove, onda se lupi petama i kaže (mož)da

Vojska. Dvanaest meseci zabave, zadovoljstva služenja otadžbini, dinamičnog života prepunog prilika za sticanje novih znanja i drugova do groba... Takvu tiradu možete očekivati od svog dede, časnog starca kome su ganglije isprane partizanskim filmovima, stažom u teritorijalnoj odbrani, prvomajskim urancima i dodelom plaketa za Dan borca. Trenutak kada ispucate sve potvrde sa fakulteta, lekarska uverenja i kada brižna mama potpiše famozni papirić umesto vas, postaje gadna prekretnica u udobnom urbanom životarenju. Brkati major u vojnom odseku će upitno podići brk, pitajući vas za eventualni afinitet prema određenom rodu. Reći ćete da biste rado služili u podmornici, na šta će oficir i džentlmen podići i drugu polovinu brka, razvući lice u nežan osmeh: „Ne može, dečko. Izaberi između pešadije i roda veze”. Toliko o avanturi.

Pre tačno deset godina, moja malenkost je izabrala vezu. Naravno, u momentu kada sam stigao u bitoljsku kasarnu ovlašćeno lice me je odvelo u granični bataljon. Mala komandno-štabna konfuzija, potpuno razumljiva u suludoj 1991. godini kada se SFRJ raspadala po šavovima. Imao sam više sreće od drugara regrutovanog u kuvare koji je završio kao nišandžija u T-55. I mic po mic, kroz planinarenje po makedonskim masivima i čuvanje grčke granice, prošlo je godinu dana. Nije bolelo, mada još uvek žalim za podmornicom... Sve u svemu, jedna standardna vojnička priča, pomalo atipična zbog odsustva zaglupljujućeg dvanaestomesečnog životarenja u kasarni.

Sličan scenario čeka gotovo svakog pripadnika ponosne muške populacije igrača i čitalaca SK. Fina i predvidljiva mladost u gradovima i selima Srbije odjednom dobija obaveznu alternativu u odlasku na jednogodišnje rmbanje za domovinu. A šta ako neko to ne želi? Bez obzira na sve zamislive razloge, pritisak sredine i argumente „zato što tako treba, razumiješ ti mene!”, neko jednostavno neće da ide u vojsku. I kvit. Taj neko dolazi pod udar zakona, prinuđen da se krije, menja adresu na ličnoj karti, ne može da se zaposli i izvede produženje pasoša, a šanse za izlazak iz zemlje mu se drastično smanjuju. Samo zato što ne želi da mu komanduje neko ko mu nije ćaća.

U teoriji, služenje vojnog roka je veoma zanimljivo. Samo u teoriji. Za svakog iole slobodumnog čoveka, tih godinu dana predstavlja veliki i zamorni teret. Najveće smetnje uopšte se ne svode na lošu hranu, prljavu ćebad (vojnička ćebad se nikada ne peru; samo se tresu nedeljom, a neka od njih stara su više od dvadeset godina) ili fizički napor. Najteže od svega je prisilno uklapanje u društvo koje niste sami izabrali, bilo da se radi o vojnicima ili starešinama. U spavaonici od 100 ljudi naći će se bar 20 faca koje ne peru noge ili pazuh, hrču kao vanbrodski motor, kradu čiste čarape iz vašeg ormarića, podriguju za ručkom i večerom... Tu je naravno i desetar sa osnovnom školom, sišao s brda s paklenim planom da bar jednom u životu bude nekakva vlast; komandir voda koji je s porodicom izbegao iz Hrvatske pa frustraciju nerešenim životnim pitanjima i malom platom kanališe preko vojničkih leđa; komadant bataljona koji će vam jednom nedeljno (na tzv. „moralnom vaspitanju”) soliti pamet o društveno-političkoj situaciji (toga je bilo u moje vreme; da ne grešim dušu, ovaj brainwash su možda i ukinuli). Pa čekanje po sat-dva da stignete na red za obroke, skupljanje pikavaca po krugu kasarne, kupanje jednom nedeljno... Come, nuclear bomb, come! Shvatite, vojska će sve učiniti da se tih godinu dana osećate kao bolid bez mozga koji ima prava samo ako pijani zastavnik kaže da ih ima. Za čoveka koji je provirio u neke druge horizonte, godinu dana takvog života je pravi pravcati horor. Da ne zaboravimo i obavezno brijanje! Nisam čuo da je nekom Talibanu brada zapela u zatvarač „kalašnjikova” zato što se nije obrijao još od 1976. godine.

Društvo, kompjuter i eventualna devojka udobnosti su koje ćete dobijati na kašičicu svaki put kada iznudite odlazak na vikend ili odsustvo. Na svu sreću, uvek se nađe razlog tipa tetke na samrti, bratovljeve svadbe, stričevog unapređenja na poslu, pašenogovovog Bar Micvaha, bratančevog obrezivanja... Mašta i drugovi kompjuteraši verzirani u kombinaciji retuširanja pečata u Photoshopu uvek vam mogu obezbediti potrebne papire. Zastavnik Božo Džakula cijeni samo ono što je crno na bijelo.

Ako još niste stasali za vojsku, ili ste je više puta uspešno odložili, dobro razmislite kada se sledeći put budete palili na strategije i military shootere. Vojska Jugoslavije ima malo toga zajedničkog sa Counter-Strikeom, osim niske hardverske zahtevnosti.

Miodrag „Mauzer” KUZMANOVIĆ